Ljuljaska

Ljuljaška 

Stara ljuljaška je škripala na vetru. Latice ruža razvejane njime po pošljunčanoj stazi belasale su se na svetlosti novih i starih zvezda. Žena, visoka i bleda, crne kose rasute po ramenima stala je pored ljuljaške i nežno podigla srebrno-sivi šal, koji je dotle nemarno odbačen i zaboravljen ležao na njoj. Šal je bio satkan od tananih, treperavih niti svile, mek i lepršav, natopljen mirisom belih ruža i detinjastih snova. Trudeći se da ne poremeti otiske stopa utisnute u šljunak, Gospa uz uzdah sede na ljuljašku koja tužno zacvile. Pogledom je kružila po modrom i ljubičastom vrtu iz koga je iščilila sva radost. Ljuljala se lagano, pevušeći tiho, cveću i sebi uspavanku koju je nekada pevala svojoj kćerki. Sa svakim novim zamahom vraćala se u prošlodt. U dane ispunjene svetlošću, bojama, smehom i pesmama. 
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Bio je to jedan od onih sasvim običnih dana, nalik tolikim drugim u mom životu, ali eto, ostao je zauvek urezan u moje sećanje. Drveće malorna u mom vrtu bilo je u punom cvatu, čini mi se da je i vazduh sam tog dana bio obojen zlatom. Sedela sam u svom vrtu, moja deca, ne sva, bila su sa mnom. U rukama sam držala začetak nekog komplikovanog veza, ali igla beše zabodena u platno, dok sam ih posmatrala u njihovoj igri. 

Sećam se njihovih lica tako dobro. Turgonovog osmehnutog (bili su to dani pred njegovo venčanje) i Argonovog, koje je lagano poečlo od dečijih da poprima muževne crte, dok su na ovoj istoj ljuljašci ljuljali svoju sestru. Iako je Aredela već bila devojka i više joj nisu bila potrebna braća da bi je ljuljali, i njima i njoj bila je još uvek draga ta igra. Vrtom je odzvanjala njena vesela pesma, po čijoj su je taktu ljuljali Turgon i Argon. Oko konopca ljuljaške behu upleteni lisuin, oh, kako je sladak bio njegov miris tog dana, i bele ruže, tako drage mojoj kćeri. Taj cvetni okvir bio je i više nego odgovarajuć za njenu neobičnu lepotu, istaknute zlatastim sjajem Laurelinove svetlosti. Crna kosa joj je lepršala, raspuštena, ističući savršenu belinu njene puti, crvene usne i oči, ne sasvim sive kao moje, niti sasvim plave kao oči njenog dede, Finvea. Behu to čudesne oči, blistave i krupne, oči ispunjene radošću i životom, oči kao ogledala u kojima sam, da sam se samo malo potrudila, mogla sagledati sve njen tajne snove i želje. 

Ne sećam se gde je tog dana Fingon odlutao, moj muž još uvek nije bio u svađi sa svojim polubratom; verovatno je lutao po okolnim šumarcima sa nekim od svojih rođaka. Zapravo, bilo je pravo čudo što je Aredela ostala kod kuće, dan je bio divan i topao, kao stvoren za šetnju ili lov. Aredela je često odlazila u lov sa Fingonom i Feanorovim sinovima; činilo mi se njima nije smetalo njeno društvo, naprotiv godilo im je. 

Kada sada razmišljam o svojoj deci, neke stvari čine mi se jasnijim. Aredela i Fingon bili su jedna ličnost, jedan duša podeljena u dva tela. Veseli, duhoviti, nasmejani, vazda raspoloženi za pesmu, šalu, lov. Voleli su da lutaju, sami i slobodni, večito u potrazi za novim avanturama i neotkrivenim predelima. Turgon je, pak, bio njihova sušta suprotnost. Tih i povučen, retko se smejao, pa mi je njegov smeh samim tim bio dragoceniji. Voleo je knjige i muziku, njegovo društvo nisu bili bučni i obesni Feanorovi sinovi, već deca njegovog strica Finarfina sa kojima je često odlazio u posetu vanjarskim rođacima svoje bake Indise. Tamo je i upoznao svoju ženu. 

I naposletku, Argon, moje najmlađe dete. Iako nije više bio dečak, dugo je to ostao u mojim očima, pa sam mnoge njegove postupke i dela procenjivala kao detinjaste, dečije ludorije i prolazne strasti. Nije bio nalik mojoj ostaloj deci. Aredela i Fingon su bili bučni i veseli, brzo bi se razljutili i planuli, još brže bi im se osmeh vratio na lica. Turgona je, mirnog i trpeljivog, bilo teško razljutiti, i pre je gledao da smiri strasti, nego da potpiruje vatru. Ali Argon...Argon je pamtio sve. Postojalo je u njegovom srcu neko duboko mesto, nedostupno nama i u njemu je on pohranjivao svaku reč upućenu mu. Mislim da nam nikad neće oprostiti što smo se prema njemu ophodili kao prema malom dečaku. Ne znam, ali čini mi se da je u njemu bilo nekoliko kapi Feanorove krvi. 

-Više! Više!- odjekivao je tog dana glas moje kćerke.- Turgone zaljuljaj me više. Želim da dotaknem zvezde. 

Na tu naredbu Argon je pogledao u svog starijeg brata i on odrečno odmahnu glavom. Nastavili su da ljuljaju Aredelu u istom, ujednačenom ritmu. Nasmejala sam se tiho, krijući svoj osmeh u vez kada sam ugledala izraz zaprepašćenja i ljutnje na njenom licu. Aredela nije volela kada bi njena braća odbila da poslušaju njena naređenja. Sa Fingonom joj je bilo lako, on je bio njen rob otkako se rodila. Fenorove sinove je morala oko malog prsta kako je htela, Finarfinovi su, pak, bili suviše ljubazni i fino vaspitani da bi joj odbili želju; Argon je bio malđi od nje, prema ptrebi i raspoloženju, obraćala mu se lepim rečima ili bi ga, jednostavno, zaplašila. Ali Turgon je, po svemu sudeći, bio imun na njene čari. Dokle god bi im se planovi i mišljenja preklapali, bilo je sve u redu, no, čim bi došlo do razmimoilaženja... avaj, avaj nama! 

-Odlazite.- prasnula je najedared.-Kukavice! Gubite mi se s očiju! Da je moj brat ovde...- to se odnosilo na Fingona.- ...on bi mi učinio po volji. 

Argon je samo slegnuo ramenima i udaljio se. Osmehnuh se ponovo, ovaj put Turgonovom osmejku i šeretskom namigivanju. Ovakve reči njegove sestre ga nisu ni najmanje pogađale. A Aredela mu se plezila iza leđa, uvređena i nadurena, ljutito prekrštenih nogu i ruku. Seo je kraj mene i uzeo da čita svoju odloženu knjigu. 

-Derište!- dobaci joj, veselo se smejući. Ona mu se ponovo isplazi, a on se još više nasmeja njenom detinjastom ponašanju. Ni sama nisam mogla da se suzdržim i od srcam im se nasmejah. Aredela se još više naduri, mada joj je i takav izraz lica lepo pristajao. Izazivajući Turgona, popela se na ljuljašku i pokušala da se, stojeći na njoj, zaljulja. Znala je vrlo dobro da on ne voli kada ona to uradi; jednom joj je kao detetu dopustio da se tako ljulja i pala mu je sa ljuljaške. Nije joj bilo ništa, modrica na kolenu i par oguljotina, ali on taj događaj nije izbrisao iz sećanja i još uvek je krivio sebe zbog toga. 

Ovaj put, njen pokušaj da se tako zaljulja neslavno je propao i njeno lice se potpuno smrknu. A onda osmejak opet zaigra na njenim usnama. 

-Fingone! Fingone, dođi!- veselo mu je mahnula dok nam je prilazio. – Dođi da se ljuljamo. 

Znači, moj sin se vratio. Čula sam njegov smeh i u sledećem trenutku na Turgona se sručiše plašt i luk, dok je on krupnim koracima prilazio ljuljašci. 
-Zaljuljaj me Fingone! Ali jako! Veoma jako! Da dotaknem zvezde!- ponovila mu je istu naredbu i on ju je spremno poslušao. Zaljuljao ju je jako, veoma jako; zadržala sam dah, a i Turgon sa mnom, kada se Aredela vinula put zlatno-plavog neba. 

-Hoćeš li više?- pitao ju je Fingon. 

-Da! Da!- njen glas je bio poput kliktaja sokola. I on je na njene reči zaljulja još jače, skočivši i sam na ljuljašku. Pod njegovom težinom ljuljaška bolno zaškripa, a grana malorna se savi još niže, Na trenutak, oboje su izgubili ravnotežu, Aredela pokleknu. Sklopih oči, moleći se Valarima da zaštite moju ludoglavu decu. Gotovo da sam mogla da vidim kako grana puca i njih dvoje kako padaju. 

Ali njihov smeh razveja moje crne misli i ja se usudih da pogledam. stajali su jedan kraj drugog, njegova ruka čvrsto i zaštitnički obavijena oko njenog struka, njena glava udobno naslonjena na njegovo rame. Bili su tako lepi, tako mladi, tako bezbrižni... 

Gledala sam ih dok su se ljuljali, svaki zamah je bio silovitiji, svaki put su odletali sve više. Posmatrala sam ih sa mešavinom znatiželje i straha, diveći se njihovoj želji da dosegnu neslućene visine, i istovremeno strahujući zbog toga. U mojoj deci je bilo previše žudnje za slobodom, za lutanjima, želje da se vide novi, neispitani i uzbudljivi predeli. Osetila sam kako se u meni rađa novo, dotad neznano osećanje teskobe. Zadrhtala sam pri pomisli da bih ta njihova žudnja mogla odvesti daleko od mene, daleko od moje ljubavi. 

A Aredela i Fingon su leteli sve više, uskoro će putanja njihove ljuljaške dosegnuti svoj zenit. Znala sam šta će tada učiniti i tren pre toga sam sklopla oči. nisam želela da vidim sjaj u njihovim očima kada su poleteli put slobode. Nisam želala da vidim kako lepršaju dugi, beli rukavi odore moje kćeri, nalik krilima golubice koja se po prvi put vinula iz svoje zlatne krletke put neba. Nisam želela da vidim kako vetar spliće njihove kao gar crne uvojke u jedno. Ali u mojim ušima odzvanjali su njen visoki smeh prepleten sa njengovim kliktajem orla. Znala sam da sam ih izgubila. 
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Stara ljuljaška je tužno škripala na vetru. Latice ruža, razvejane njime, belasale su se na pošljunačanoj stazi na svetlosti novih i starih zvezda. Anaire je sedela na ljuljašci, ljuljajući se i osluškujući u vazduhu tugovanku Valiera. Suze su joj se kotrljale niz obraze. Nije plakala za svetlošću Dva drveta, ni za njenom toplinom. Svetlost u njenom vrtu su bila njena deca i kada su ona otišla i nje je nestalo... Sve je nestalo... i svetlost i radost i smeh i pesma i boje. Ostala je samo nema modrina i miris ruža i lisuina da njima ispuni ledenu prazninu u svom srcu. 

-Da li biste ostali,- upitala je Anaire tišinu u svom vrtu.- da sam ja razumela vaše snove?