Mirijelina prica
Stajala je na vrhu litice. Vetar je mrsio njenu dugu, crnu kosu, donoseći joj slani miris mora, pomešan sa mirisom lavande.
Stajala je sama, čvrsto obmotavši oko sebe dugi, suri ogrtač, iako nije bilo mnogo hladno. Dole, u luci, flota brodova spremala se da isplovi. Bela jedra su se napinjala na vetru, zlatni, crni i crveni barjaci lepršali su veselo. Sitni talasi su kvasili mol na kome se okupilo mnoštvo ljudi. Činilo joj se da su svi ljudi tog dana skupili tu, da bi prisustvovali isplovljavanju moćne flote. Žene i deca su se opraštali od svojih očeva, braće i sinova, ljudi koji nisu bili odabrani da učestvuju u pohodu, čestitali su, uz blagu zavist, onima koji su imali više sreće. I ona je trebala da bude dole. Među tim ljudima. Trebala je da stoji kraj njega i da blagosilja taj pohod, da se pomoli za mirno more i srećan ishod. Ali nije mogla. Nije htela. Nije želela. Ti ljudi dole bili su joj strani, kao da se nije rodila i odrasla među njima, Kao da im nije bila kraljica. On joj je bio stran, on kome je tolike godine bila žena, sa kim je delila svoju postelju i svoj tron veći deo svog života. Bio je čovek, arogantan i prepotentan, hladan, a sada je umislio da može...
Odmahnula je prezrivo glavom.
I naposletku kome da uputi svoje molitve? Onima čija su imena bila u njenim molitva od njenog detinjstva, čiju je milost toliko puta iskusila, čiju blagost on danas stvalja na kušnju? Ili bi trebala da se moli njemu, Mračnom gospodaru obmana i užasa, kako su je njeni učitelji učili, njemu, veličanstvenom i sjajnom, jedinom, najmoćnijem, koji će sa njihovih očiju skinuti velove obmane i pokazati im svoju milost i ljubav? Njemu, u čije su ime i slavu žrtvovani svi koji su joj nešto značili u životu? Koji su joj bili verni? Koji su joj bili prijatelji?
Senka prelete preko njenih sivo-zelenih očiju. Sumorna izraza lica gledala je kako se sunčevi zraci poigravaju na njegovoj kruni i draguljima što su je ukrašavali. Veličanstveni! Zlatni! Zavedeni! Gorko se osmehnula, dok je do nje dopirao njegov glas, kristalno čist i jasan. Držao je govor svojim hrabrim mornarima i ratnicima, svojim saborcima, izabranim, koji će zajedno sa njima poći u taj veličanstveni pohod da od Gospodara Zapada zatraže ono što je trebalo da bude njihovo, a što su im oni tako surovo oduzeli.
Besmrtnost!
Kada budu imali besmrtnost, oni Kraljevi Ljudi, postaće kraljevi celog sveta! Cele Arde! Ea će napokon biti njihova! I oni će vladati njome, i svim njenim bogatstvima, reke zlata i dragulja slivaće se ulicama njihovih gradova. Biće moćni i silni, i gospodstveni, dostojanstveni, plemeniti. Biće Gospodari, a on, ON, Gospodar nad svim stvarima, namoćniji od svih, vratiće se i pokazaće svoju milost i svoju naklonost, njima, koji su mu pomogli da raskine okove kojima su ga sputali ti prevrtljivi, podmukli, pakosni Gospodari Zapada. Jednom kada više ne bude bilo Gospodara, sve će biti kako treba. A oni će pobediti Gospodare. Šta su oni i njihove male uliznice, vilenjaci, spram silne i moćne vojske ljudi, koja uz to ima njegov blagoslov.
Sklopila je oči i čvrsto rukama zatisnula uši da ne bi više slušala te bogohulne reči i odobravajuće klicanje koje ih je pratilo. Želela je da mu dovikne da ne govori gluposti, da ne luduje, da ne budi gnev onih koji su vekovima bili milostivi prema njihovom kraljevstvu, da se zamisli i da ih zamoli za oproštaj pre nego što bude kasno, za njega, za nju, za njihovo kraljevstvo i podanike. Zar ga je toliko onaj zaludeo da ne vidi da ih na kraju tog pohoda, ako uopšte dospeju do Zapadnih zemalja ne čeka besmrtnost, već razočarenje i smrt? Ali ne! Njen glas je bio nejak i slabašan, toliko tih, da ga ni ona sam nije čula.
Osetila je na sebi pogled, mračan, užaren i ledan u isti mah. I mada ga je tek nazirala kao nejasnu, crnu priliku što je stajala kraj kralja, znala je da on nju vidi bolje nego ona njega. Znala je da može da oseti svu njenu mržnju i sav njen prezir prema njemu. Znala je da on zna koliko je ona nemoćna pred njegovim zlom. Nemoćna da mu se suprotstavi, da zaštiti sebe i one koje je volela. Pod njegovim pogledom, nju su prepravljivali valovi sramote, nesigurnosti i nemoći, pod njegovim pogledom ona se skupljala, i bežala u neki svoj unutrašnji svet, pepuštajući ovaj svet njegovoj milosti i nemilosti. I pitala se kojim je čudom ona preživela do tog dana? Kakako to da ona nije završila ne nekoj lomači, kao žrtva prineta u čast njegovom Gospodaru?
Vetar joj je doneo otužan i slatkast miris krvi i spaljenog mesa. Suze joj navreše na oči, i stadoše se slivati niz njene obraze, rumene i užarene od stida i srama. Goleme su vatre goele u lukama; danas su na lomače poslani i poslednji od onog malog kruga vernih prijatelja što su joj preostali. Gordi i ponosni na svoju vernost, u smrt su pošli mirno, bez plača i otimanja; žrtvovani za srećni ishod ovog pohoda.
-Oprostite mi!- prošaputala je užasnuta, postiđena, svesna koliko je nemoćna pred njim i pred kraljem. Ona! Princeza i jedina zakonita gospodarica ovog nesrećnog kraljevstva, primorana da svoju postelju i svoj tron deli sa čovekom koga nije volela, koji ju je na silu primorao na taj brak, sa čovekom toliko umišljenim u sopstvenu moć da se usudio da započne rat sa Gospodarima! Ali ne! Možda mu nikada na um ne bi pala ovakva ludost da nije bilo njega i njegovih reči, slatkih kao med, a istovremeno otrovnih i mračnih, koje su ga zavele, zaludele, pomutile mu razum.
-Makar su deca spašena.-pomislila je u uzaludnom pokušaju da primiri svoju savest. -Makar su ona na sigirnom. Ako na ovom svetu postoji i jedno mesto koje bi bilo sigurno od njega, do kog još nije doprlo njegovo zlo.
Sklopila je oči i u svoje misli prizvala njegov voljeni lik. Uskoro... uskoro će on sa svojih devet brodova isploviti... I ona je mogla da ode sa njima, on ju je zvao, molio, preklinjao. Umesto da ode, ona je poslala decu. Za decu je još uvek bilo nade, ona su još uvek mogla da imaju lepšu i bolju budućnost od one koja ih je ovde čekala. Što se nje tiče, njena budućnost nije više postojala, a njene nade su davno umrle...
Uzdahnula je.
-Neka more vas sve proguta. -poželela je ljudima koji su počeli da se u sređenim redovima ukrcavaju na brodove. Nebo je bilo plavo, more mirno i glatko. Niko, osim nje, nije video teške, guste, olovno-sive oblake nisko na zapadnom horizontu, i kao krv, crveni odsjaj sunca na morskoj peni i sjanim uglačanim šlemovima vojnika. Uzjahala je svog konja i naterala ga u galop. Želela je što pre da se vrati u svoju prestonicu.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Kada se zemlja prvi put zatresla bila je u vrtovima što su okruživali palatu. Potres je bio tako jak da je ona pala na šljunkom pokrivenu stazu, dočekavši se na kolena i ruke. Sitni, oštri kamenčići su se zarili u njene bele, meke dlanove. Hitro je otrla krvave ruke o skute svoje biserno bele haljine, nesvesna bola i žurno se pridigla. Nebo je bilo sivo i teško, prekriveno gustim olovnim oblacima koji nisu dopuštali ni najmanjem zarku svetlosti da se probije. Vetar je urlao u krošnjama drveća, kidajući svojim naletima lišće i cveće, noseći u sebi miris propasti i smrti. Pesma ptica je utihnula, čuli su se samo krici Manveovih orlova, koji su u niskom letu nadletali prestoničke ulice.
-Narîka 'nBâri 'nAdûn yanâkhim!!! Agannâlô burôda nênud...
I mada je očekivala taj čas, njene se oči raširiše u strahu. Pa zar je tako brzo taj čas došao? Zemlja se ugibala, stenjala, ječala pod njenim nogama, a ona je žudela za mestom gde bi bila sigurna pa makar i za kratko. Nesvesno, ona pođe ka mustu, jedinom mestu gde se ona svih ovih godina progona i straha osećala sigurnom.
Meneltarma je bila tiha i sumorna u tom zastašujućem času kada je ona kročila na njene staze. Napredovala je polako, korak po korak, saplićući se o skute svoje haljine, padajući, dok je tlo podrhtavalo pod njenim nogama. Mnogo puta joj se učinilo da će se zamlja otvoriti pod njenim stoplaima, da će se srušiti u ambis, da će je mrak i ništavilo progutati, ali nije odustala. Morala je da stigne na vrh. Tamo gore će naći mir i sigurnost. Tamo gore će moći da počine.
Talasi su se lomili o bokove planine, slana morska voda je dopirala do njenih cipela i skvasila rub njene odore, ali ona nije odustala. Vetar je urlao, more je hučalo, zemlja se lomila i urušavala, oluja je besnela svom snagom, ali je ona i dalje hodala. Još samo malo. Gotovo da više nije ni videla stazu pred sobom, ni stepenike. Mokra kosa joj se rasplela i u bičevima lepršala oko nje, lepeći joj se za lice i ruke, usporvajući je, sputavajući je, muteći joj pogled.
Još malo. Još samo jedan stepenik.
Ali, u onom času kada je htela da se popne na poslednji stepenik, jedan ogroman talas, krvave pene se nadvi nad nju. Otvorila je usta, ali joj krik zamre na usnama. Zatvorila je oči i poslednji put, u svojim mislima, prizvala je njega, svoju jednu ljubav, neostvarenu, neispinjenu...
-Nimruzir...
A onda sve izgubi smisao.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Među izganinicima Numenora josu uvek živi ova legenda. Priča kaže da se, kada je voda u potpunosti progutala Numenor, iz talasa i morske pene izdigla ptica, belih i srebrnih krila. Tri puta je ona, uz tužan krik obletela oko broda kojim je plovio Elendila, a onda je odletela na zapad, nestavši u rumenilu zalazećeg sunca. Dundaini veruju da je ta ptica bila poslednja Kraljica Numenora, Ar Zimrafel, Mirijela, lepša od slonovače i bisera, kojoj su se u času propasti, Valari smilovali.
1 comments:
Predivno! Obozavam tvoje price, uvek mi oraspoloze dan.
Post a Comment