Zlatni kavez

Zlatni kavez

Polako je sišla niz široke mermerne stepenice svog novog doma. Bogati skutu njene bele haljine, obrubljene srebrnim i zelenim vrpcama lagano su se vukli za njom, dok je lakim korakom prelazila preko belih, uglačanih kamenova kojima je bio popločan trg pred palatom. U senci zlatnog drveta, načinjenog veštinom zlatara po zamisli njenog brata, sedela je njena nećaka, okružena jatom ljupkih devojaka koje su ćeretale, smejale se, pevale. Idrila je kao i uvek bila ćutljiva i blago osmehnuta dok joj je pero brzo letelo preko pregamenta koji joj je ležao u krilu. Tu, u senci zlatnog lišća i cvetova od topaza, bilo je njeno omiljeno mesto, gde je znala da sedi satima, mašta i piše. Iz nje su reči izvirale kao voda iz mnogobrojnih fontana ovog grada, i ona ih je zapisivala bojeći se da će ih zaboraviti. To joj je rekla kada ju je jednom zapitala zašto to čini.

-Bojim se zaborava nenja.

I ona se bojala zaborava. Ali svoja osećanja nije umela pretočiti u reči. Bojala se da će jednom kada se njena sećanja nađu na pergamentu ostati na njemu zarobljena. A ona je mrzela da bilo šta što njoj pripada bude zarobljeno, pa makar to bila i prošlost koju je je pokušavala da zaboravi. Sećanje na nju je bilo njeno prokletstvo. Cena koju je morala da plati za svoju slobodu.

Hodala je gradom tiha i sumorna. Dolazak ovde u je toliko izmenio i ona je znala da više nikada neće biti ona vesela, nasmejana devojka koja je umela da po cele noći pleše uz nežne zvuke flaute i harfe; koja je volela da luta šumnama, sa lukom prebačenim preko ramena i sa lovačkim psom za petama. Drugi su iščekivali da jednog dana ta nova, sumorna maska na njenom licu iščezne i da ispod nje opet izroni iz zaborava njeno vedro, osmehnuto lice. Devojka sa vedrim licem, sa osmehom na usnama, sjajem u očima i zvonkim glasom udavila se u ledenim vodama Helkaraksea. Ali osim nje niko drugi to nije znao.

Podigla je svoj pogled naviše i videla kamene zidove palata i bele visoke kule koje su joj zaklanjale pogled na plavo nebo i sunce. Osećala je da je ti zidovi i te kule, ta njihova dosadna belina guše i sputavaju. Nedostajalo joj je prostranstvo, nedostajale su joj boje: grimizno crvena i šumsko zelena, tirkizno plava, noćno ljubičasta i bakarna. Sve u ovom novom gradu je bilo blještavo belo, i ona je počela da mrzi tu belinu od koje su je bolele oči. Žudela je da čuje i neke druge zvuke, osim dosadnog zvuka šumorenja vode u fontanama i neprekidne zvonjave zvona. A i vetar je zvučao drugačije među granama i lišćem od metala načinjenih; bio je to glasan, prodoran zvuk koji je smetao njenim učima. I nedostajala joj je meka prigušena svetlost dva drveta, ovom novom svetlu nije mogla pogledati u oči; njen pogled joj je bio suviše bolan. Sve stvari su izgledale drugačije na novom svetlu, nije više bilo meke nežne igre svetlosti i senke, stvari su sada imale jasno ocrtane i grube, gotovo ružne konture, nova ih je svetlost razožuravala i lišavala svih čari, prikazivala ih onakvim kave su zaista bile.

Sela je na svoje omiljeno mesto, na zidinama što su čvrsto opkoljavale i ograničavale grad i njen svet; dovoljno daleko od kapije i stražara. Nije želela da joj bilo ko ometa u njenom razmišljanju. U njenom prisećanju.

Ipak, mnogi su je uznemiravali. Lordovi njenog brata dolazili su da vide zašto njihova Gospa sedi sama i otuđena od svih. Bili su joj dosadni u svojim neveštim pokušajima da joj se udvaraju, pa ipak ih je, i pored toga, puštala da joj govore o njenoh bledoj lepoti i očima koje su imale sjaj Elberetinih zvezda, o njenoj mudrosti i plemenitosti. Njihove reči su joj zvučale prazno i porazno posle svega što je nekada čula, ali im to nikada nije rekla, jer ih uglavnom nije ni slušala. Njene su misli u tim trenucima bile daleko odatle.

Bili su to trenuci kada je ona bila godinama i miljama udaljena od njih i Gondolina i njegove beline. U tim retkim trenucima osamljenosti i potpunog mira, ona je ponovo lutala šumama Valinora, prateći trag Oromeovih jelena, ili bi slušala pesmu slavuja u vrtovima svoje majke, punim belih i skerletnih ruža. Ili bi ležala na zlatnom peščanom žalu blizu Luke Labudova, dok joj je on posipao kosu biserima. Tada bi se sećala i njega, njegove razbarušene kose boje topaza, njegovih sivih očiju i osmeha nestašnog dečaka... njegovog smeha... njegovih reči i obećanja. Sećala bi se njegove braće i prijateljstva koje je nekada vezivalo za njih, kada je mislila da su joj bliži i draži od rođene braće, da je bolje poznaju od njih, da razumeju njenu nestalnu i neukrotivu prirodu, i njene snove o dalekim prostranstvima koje nikada nije dotakla blažena svetlost drveća, da shvataju njenu želju da bude slobodna, potpuno slobodna, da odbaci sve stege i sve obaveze koje su joj bile nametnute, koje su je sputavale, da poput bistre izvorske vode grune na svetlost, divlja i neobuzdana. Slobodna!

I čeznula je za njihovim.. za njegovim prisustvom... morila ju je želja da još jednom uroni svoj pogled u njegove sive oči, blistave poput uglačanog srebrnog ogledala. Nekada se u njima ogledao njen lik. Pitala se da li je i sada tako, ili ga je zamenio nečiji tuđi. Mrzela je sebe zbog te svoje želje, zbog te slabosti, grizući svoje usne do krvi, svoje nokte to mesa, pokušavajući, beznadežno, da natera sebe da misli na nešto, na nekog drugog, da zaboravi ono šta je nekada bilo, na snove i obećanja koji se nikada neće ostvariti jer su se utopili u krvavim vodama Alkvalondea, jer ih je u prah sažegla izdajnička vatra kod Losgara, a taj pepeo razvejao ledeni vetar Helkaraksea. I pokušavala je da stvori nove snove od ostataka starih, da sebi nađe sreću i spokoj u ovom novom svetu i ovom novom gradu, ali nije mogla jer je videla kako crvena krv se preliva preko njegovih belih ulica, kako ledeni vetar huji oko vrhova kula i čula je i na javi i u snu jecaje i krike onih čije su oči i ruke ostale zarobljene u ledu... Njena prošlost ju je proganjala, njena sasvest ju je mučila, i ona to nije mogla da podnese; činilo joj se da je to mučenje bivalo sve gore i teže kako su joj se misli sve više vraćale njemu.

Naslonila je bradu na kolena koje objumila rukama, dok joj je pogled kružio po planinama koje su kao gvozdeni prsten opkolavale grad i ravnicu Tumaldena, sprečavajući bilo koga da uđe ili izađe iz nje. Osećala je kako se taj prsten planina svakog dana sve više sužava, kako je sve više opkoljava, ograničava, sputava, umanjuje njen osećaj slobode. Nije bilo delića ravnice i nižih obronaka planina koji ona nije upoznala. Znala je svaku vlat trave, svaki kamen, svaki puteljak i nije više žudela da ih istražuje. Počela je da ih mrzi, baš kao što je mrzela i ovaj grad. Sve više su joj njegovi tornjevi i kule nalikovali na bele i zlatne rešetke kaveza u koji ju je njen brat zatočio. I, ponekad, mrzela je i njega zbog toga. Činilo joj se da nije samo zatočio njeno telo, već su i njen um i njene misli bili zatvoreni i sputani, nisu mogli da pronalaze nove i čarobne stvari, da ih istražuju, već su stalno bili primorani da se vraćaju u prošlost.

Pogled joj je odlutao ka vrhuncima okružujućih planina. Tamo, iza njih bio je taj novi, neistraženi, čarobni svet, drugačiji od svega što je videla i doživela, i ona je žudela da ga upozna. Tamo iza njih, bio je i on, i mozda se pokajao zbog onog što je učinio ili nije učinio, možda i on žali za njenim prijateljstvom i prisustvom, možda se još uvek seća snova koje su nekada delili i koje su želeli zajedno da ostvare. Možda je došlo vreme da zaboravi, da mu oprosti, možda je došlo vreme da i sebi oprosti i zaboravi...

-Moja gospo, Gospodar, vaš brat vas traži.

Uzdahnula je i ustala, uputivši se opet ka svom zlatnom kavezu. Ona nije prešla toliki put od Valinora do ovih obala samo da bi je neko opet zatvorio u uske granice jednog grada i nametnuo joj one iste obaveze i pravila od kojih je želela da pobegne. Ona je ovde došla da bi bila slobodna. Isuviše kasno je shvatila da su slobodne osobe srećne osobe, a ona zasigurno nije bila srećna.