Pad Gil Galada ~ Kvenija

Gil-Galad was an Elven-king.
Of him the harpers sadly sing:
The last whose realm was fair and free
Between the Mountains and the Sea.

His sword was long, his lance was keen,
His shining helm afar was seen;
The countless stars of heaven's field
Were mirrored in his silver shield.

But long ago he rode away,
And where he dwelleth none can say;
For into darkness fell his star
In Mordor where the shadows are.

Ingaran Eldaron Artanáro.
Nandari lirir nainala seo:
Métim' ardarya vanya, latin né
Imbe i Oronti ar Eare.

Hyandorya anda, ehterya maica,
Sílala carmarya haiya cenna;
Menelo eleni únótime
Nalle ner telpina turmaryasse.

Mal andave yá erye oante,
Masse maris úquen ista quete;
An lantan' élerya mornie mir
Morinoresse ya lómi caitar.

Pesma Drvobradog ~ Kvenija

In the willow-meads of Tasarinan I walked in the Spring.
Ah! the sight and the smell of the Spring in Nan-tasarion!
And I said that was good.
I wandered in Summer in the elm-woods of Ossiriand.
Ah! the light and the music in the Summer by the Seven Rivers of Ossir!
And I thought that was best.
To the beeches of Neldoreth I came in the Autumn.
Ah! the gold and the red and the sighing of leaves in the Autumn in
Taur-ne-neldor!
It was more than my desire.
To the pine-trees upon the highland of Dorthonion I climbed in the Winter.
Ah! the wind and the whiteness and the black branches of Winter upon
Orod-na-Thôn!
My voice went up and sang in the sky.
And now all those lands lie under the wave,
And I walk in Ambaróna, in Tauremorna, in Aldalóme,
In my own land, in the country of Fangorn,
Where the roots are long,
And the years lie thicker than leaves,
In Tauremornalóme.

Tasarinando tasar-engassen vantanenye Tuilesse.
A! cen ar holme Tuiléva mi Nan-tasarion!
Ar quentenye sa mára.
Ranyanenye Lairesse Otsírendóreo lalme-tauressen.
A! cále ar lindale Lairesse ara Otsíreo Otso Síri!
Ar hamnenyes ammára.
Nelorneo ferninnar túlenye Lasselantasse.
A! laure ar carnie ar lassion fírie Lasselantasse Taurenelornesse.
Nés lil lá írenya.
Aicassennar tarnóresse Nóreo-aicassion ortanenye Hrívesse.
A! Hríveo súre ar ninquie ar morne olwar Aicassorontesse!
Ómanya lende amba ar lirne i vilyasse.
Ar sín ilye nóri yane caitar nu i falma,
Ar vantanye Ambarónasse, Tauremornasse, Aldalómesse,
Véra nórenyasse, Fangorneo nóriesse,
Ya i sundar ande,
Ar i yéni caitar tiuce lá lassi,
Tauremornalómesse.

Galadrijelina pitalica ~ Kvenija

Where are now the Dúnedain, Elessar, Elessar?
Why do thy kinsfolk wander afar?
Near is the hour when the Lost should come forth,
And the Grey Company ride from the North.
But dark is the path appointed for thee:
The Dead watch the road that leads to the Sea.

Legolas Greenleaf long under tree.
In joy thou hast lived. Beware of the Sea!
If thou hearest the cry of the gull on the shore,
Thy heart shall then rest in the forest no more.

Masse sí Núnatani, Elessar, Elessar?
Manan nosselyar háya ranyar?
Har lúm' íre Vanwar ettullier,
Hiswa Rimbe Formello nornie.
Mal tie morna i elyen marta:
Firinar tirir mall' Earenna.

Laicalasse andave nu alda.
Mi alass' engel. Ear ettira!
Íre hlaril maiweo yaime hrestasse,
Endalya la seruva ento tauresse.

Legende o Numenoru

Mirijelina prica

Stajala je na vrhu litice. Vetar je mrsio njenu dugu, crnu kosu, donoseći joj slani miris mora, pomešan sa mirisom lavande. 
Stajala je sama, čvrsto obmotavši oko sebe dugi, suri ogrtač, iako nije bilo mnogo hladno. Dole, u luci, flota brodova spremala se da isplovi. Bela jedra su se napinjala na vetru, zlatni, crni i crveni barjaci lepršali su veselo. Sitni talasi su kvasili mol na kome se okupilo mnoštvo ljudi. Činilo joj se da su svi ljudi tog dana skupili tu, da bi prisustvovali isplovljavanju moćne flote. Žene i deca su se opraštali od svojih očeva, braće i sinova, ljudi koji nisu bili odabrani da učestvuju u pohodu, čestitali su, uz blagu zavist, onima koji su imali više sreće. I ona je trebala da bude dole. Među tim ljudima. Trebala je da stoji kraj njega i da blagosilja taj pohod, da se pomoli za mirno more i srećan ishod. Ali nije mogla. Nije htela. Nije želela. Ti ljudi dole bili su joj strani, kao da se nije rodila i odrasla među njima, Kao da im nije bila kraljica. On joj je bio stran, on kome je tolike godine bila žena, sa kim je delila svoju postelju i svoj tron veći deo svog života. Bio je čovek, arogantan i prepotentan, hladan, a sada je umislio da može... 
Odmahnula je prezrivo glavom. 
I naposletku kome da uputi svoje molitve? Onima čija su imena bila u njenim molitva od njenog detinjstva, čiju je milost toliko puta iskusila, čiju blagost on danas stvalja na kušnju? Ili bi trebala da se moli njemu, Mračnom gospodaru obmana i užasa, kako su je njeni učitelji učili, njemu, veličanstvenom i sjajnom, jedinom, najmoćnijem, koji će sa njihovih očiju skinuti velove obmane i pokazati im svoju milost i ljubav? Njemu, u čije su ime i slavu žrtvovani svi koji su joj nešto značili u životu? Koji su joj bili verni? Koji su joj bili prijatelji? 
Senka prelete preko njenih sivo-zelenih očiju. Sumorna izraza lica gledala je kako se sunčevi zraci poigravaju na njegovoj kruni i draguljima što su je ukrašavali. Veličanstveni! Zlatni! Zavedeni! Gorko se osmehnula, dok je do nje dopirao njegov glas, kristalno čist i jasan. Držao je govor svojim hrabrim mornarima i ratnicima, svojim saborcima, izabranim, koji će zajedno sa njima poći u taj veličanstveni pohod da od Gospodara Zapada zatraže ono što je trebalo da bude njihovo, a što su im oni tako surovo oduzeli. 
Besmrtnost! 
Kada budu imali besmrtnost, oni Kraljevi Ljudi, postaće kraljevi celog sveta! Cele Arde! Ea će napokon biti njihova! I oni će vladati njome, i svim njenim bogatstvima, reke zlata i dragulja slivaće se ulicama njihovih gradova. Biće moćni i silni, i gospodstveni, dostojanstveni, plemeniti. Biće Gospodari, a on, ON, Gospodar nad svim stvarima, namoćniji od svih, vratiće se i pokazaće svoju milost i svoju naklonost, njima, koji su mu pomogli da raskine okove kojima su ga sputali ti prevrtljivi, podmukli, pakosni Gospodari Zapada. Jednom kada više ne bude bilo Gospodara, sve će biti kako treba. A oni će pobediti Gospodare. Šta su oni i njihove male uliznice, vilenjaci, spram silne i moćne vojske ljudi, koja uz to ima njegov blagoslov. 
Sklopila je oči i čvrsto rukama zatisnula uši da ne bi više slušala te bogohulne reči i odobravajuće klicanje koje ih je pratilo. Želela je da mu dovikne da ne govori gluposti, da ne luduje, da ne budi gnev onih koji su vekovima bili milostivi prema njihovom kraljevstvu, da se zamisli i da ih zamoli za oproštaj pre nego što bude kasno, za njega, za nju, za njihovo kraljevstvo i podanike. Zar ga je toliko onaj zaludeo da ne vidi da ih na kraju tog pohoda, ako uopšte dospeju do Zapadnih zemalja ne čeka besmrtnost, već razočarenje i smrt? Ali ne! Njen glas je bio nejak i slabašan, toliko tih, da ga ni ona sam nije čula. 
Osetila je na sebi pogled, mračan, užaren i ledan u isti mah. I mada ga je tek nazirala kao nejasnu, crnu priliku što je stajala kraj kralja, znala je da on nju vidi bolje nego ona njega. Znala je da može da oseti svu njenu mržnju i sav njen prezir prema njemu. Znala je da on zna koliko je ona nemoćna pred njegovim zlom. Nemoćna da mu se suprotstavi, da zaštiti sebe i one koje je volela. Pod njegovim pogledom, nju su prepravljivali valovi sramote, nesigurnosti i nemoći, pod njegovim pogledom ona se skupljala, i bežala u neki svoj unutrašnji svet, pepuštajući ovaj svet njegovoj milosti i nemilosti. I pitala se kojim je čudom ona preživela do tog dana? Kakako to da ona nije završila ne nekoj lomači, kao žrtva prineta u čast njegovom Gospodaru? 
Vetar joj je doneo otužan i slatkast miris krvi i spaljenog mesa. Suze joj navreše na oči, i stadoše se slivati niz njene obraze, rumene i užarene od stida i srama. Goleme su vatre goele u lukama; danas su na lomače poslani i poslednji od onog malog kruga vernih prijatelja što su joj preostali. Gordi i ponosni na svoju vernost, u smrt su pošli mirno, bez plača i otimanja; žrtvovani za srećni ishod ovog pohoda. 
-Oprostite mi!- prošaputala je užasnuta, postiđena, svesna koliko je nemoćna pred njim i pred kraljem. Ona! Princeza i jedina zakonita gospodarica ovog nesrećnog kraljevstva, primorana da svoju postelju i svoj tron deli sa čovekom koga nije volela, koji ju je na silu primorao na taj brak, sa čovekom toliko umišljenim u sopstvenu moć da se usudio da započne rat sa Gospodarima! Ali ne! Možda mu nikada na um ne bi pala ovakva ludost da nije bilo njega i njegovih reči, slatkih kao med, a istovremeno otrovnih i mračnih, koje su ga zavele, zaludele, pomutile mu razum. 
-Makar su deca spašena.-pomislila je u uzaludnom pokušaju da primiri svoju savest. -Makar su ona na sigirnom. Ako na ovom svetu postoji i jedno mesto koje bi bilo sigurno od njega, do kog još nije doprlo njegovo zlo. 
Sklopila je oči i u svoje misli prizvala njegov voljeni lik. Uskoro... uskoro će on sa svojih devet brodova isploviti... I ona je mogla da ode sa njima, on ju je zvao, molio, preklinjao. Umesto da ode, ona je poslala decu. Za decu je još uvek bilo nade, ona su još uvek mogla da imaju lepšu i bolju budućnost od one koja ih je ovde čekala. Što se nje tiče, njena budućnost nije više postojala, a njene nade su davno umrle... 
Uzdahnula je. 
-Neka more vas sve proguta. -poželela je ljudima koji su počeli da se u sređenim redovima ukrcavaju na brodove. Nebo je bilo plavo, more mirno i glatko. Niko, osim nje, nije video teške, guste, olovno-sive oblake nisko na zapadnom horizontu, i kao krv, crveni odsjaj sunca na morskoj peni i sjanim uglačanim šlemovima vojnika. Uzjahala je svog konja i naterala ga u galop. Želela je što pre da se vrati u svoju prestonicu. 

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~ 

Kada se zemlja prvi put zatresla bila je u vrtovima što su okruživali palatu. Potres je bio tako jak da je ona pala na šljunkom pokrivenu stazu, dočekavši se na kolena i ruke. Sitni, oštri kamenčići su se zarili u njene bele, meke dlanove. Hitro je otrla krvave ruke o skute svoje biserno bele haljine, nesvesna bola i žurno se pridigla. Nebo je bilo sivo i teško, prekriveno gustim olovnim oblacima koji nisu dopuštali ni najmanjem zarku svetlosti da se probije. Vetar je urlao u krošnjama drveća, kidajući svojim naletima lišće i cveće, noseći u sebi miris propasti i smrti. Pesma ptica je utihnula, čuli su se samo krici Manveovih orlova, koji su u niskom letu nadletali prestoničke ulice. 
-Narîka 'nBâri 'nAdûn yanâkhim!!! Agannâlô burôda nênud... 
I mada je očekivala taj čas, njene se oči raširiše u strahu. Pa zar je tako brzo taj čas došao? Zemlja se ugibala, stenjala, ječala pod njenim nogama, a ona je žudela za mestom gde bi bila sigurna pa makar i za kratko. Nesvesno, ona pođe ka mustu, jedinom mestu gde se ona svih ovih godina progona i straha osećala sigurnom. 
Meneltarma je bila tiha i sumorna u tom zastašujućem času kada je ona kročila na njene staze. Napredovala je polako, korak po korak, saplićući se o skute svoje haljine, padajući, dok je tlo podrhtavalo pod njenim nogama. Mnogo puta joj se učinilo da će se zamlja otvoriti pod njenim stoplaima, da će se srušiti u ambis, da će je mrak i ništavilo progutati, ali nije odustala. Morala je da stigne na vrh. Tamo gore će naći mir i sigurnost. Tamo gore će moći da počine. 
Talasi su se lomili o bokove planine, slana morska voda je dopirala do njenih cipela i skvasila rub njene odore, ali ona nije odustala. Vetar je urlao, more je hučalo, zemlja se lomila i urušavala, oluja je besnela svom snagom, ali je ona i dalje hodala. Još samo malo. Gotovo da više nije ni videla stazu pred sobom, ni stepenike. Mokra kosa joj se rasplela i u bičevima lepršala oko nje, lepeći joj se za lice i ruke, usporvajući je, sputavajući je, muteći joj pogled. 
Još malo. Još samo jedan stepenik. 
Ali, u onom času kada je htela da se popne na poslednji stepenik, jedan ogroman talas, krvave pene se nadvi nad nju. Otvorila je usta, ali joj krik zamre na usnama. Zatvorila je oči i poslednji put, u svojim mislima, prizvala je njega, svoju jednu ljubav, neostvarenu, neispinjenu... 
-Nimruzir... 
A onda sve izgubi smisao. 

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~ 

Među izganinicima Numenora josu uvek živi ova legenda. Priča kaže da se, kada je voda u potpunosti progutala Numenor, iz talasa i morske pene izdigla ptica, belih i srebrnih krila. Tri puta je ona, uz tužan krik obletela oko broda kojim je plovio Elendila, a onda je odletela na zapad, nestavši u rumenilu zalazećeg sunca. Dundaini veruju da je ta ptica bila poslednja Kraljica Numenora, Ar Zimrafel, Mirijela, lepša od slonovače i bisera, kojoj su se u času propasti, Valari smilovali.

Mirijelino upozorenje Ar Farazonu

Mirijelino upozorenje

Kad brodovi tvoji o Kralju
Napuste sigurnost luke
I isplove na otvoreno more
Kada talasi zapljusnu palubu
I slana voda skvasi rub odore tvoje
Hoćeš li shvatiti to znamenje
Ili ćeš zanet ludošću svojom
Nastaviti da slediš staze zabranjene?

Kada se svilena jedra o Kralju
Počnu kidati i žalosno lepršati
A olujni vetar se stane igrati
Sa brodovima ko sa igračkama
I zlatnu krunu sa glave ti zbaci
Hoćeš li shvatiti to znamenje
Ili ćeš zanet ludošću svojom
Nastaviti da slediš staze zabranjene?

Kada oči tvoje nesvikle, o Kralju
Spaze kako iz magle izranjaju obale Vilin-doma
Na koje noga smrtnika nikada nije kročila
Kada čuješ pesmu srebrnih i zlatnih zvona
I u vazduhu osetiš slatki miris alfirina
Hoćeš li shvatiti to znamenje
Ili ćeš zanet ludošću svojom
Nastaviti da slediš staze zabranjene?

Kada kročiš na te obale o Kralju
Osetićeš kako tlo s gađenjem podrhtava
Videćeš čuvar-planine kako se obrušavaju na tebe
Uz gnevni krik Manveovih orlova
I shvatićeš tada koga si izazvao Ar-Farazone
Ali biće kasno sa svako znamenje i upozorenje
Gnev Gospodara Zapada pašće i na krive i na nevine
Jer u gordosti svojoj prekršismo drevne zakone.

Zlatni kavez

Zlatni kavez

Polako je sišla niz široke mermerne stepenice svog novog doma. Bogati skutu njene bele haljine, obrubljene srebrnim i zelenim vrpcama lagano su se vukli za njom, dok je lakim korakom prelazila preko belih, uglačanih kamenova kojima je bio popločan trg pred palatom. U senci zlatnog drveta, načinjenog veštinom zlatara po zamisli njenog brata, sedela je njena nećaka, okružena jatom ljupkih devojaka koje su ćeretale, smejale se, pevale. Idrila je kao i uvek bila ćutljiva i blago osmehnuta dok joj je pero brzo letelo preko pregamenta koji joj je ležao u krilu. Tu, u senci zlatnog lišća i cvetova od topaza, bilo je njeno omiljeno mesto, gde je znala da sedi satima, mašta i piše. Iz nje su reči izvirale kao voda iz mnogobrojnih fontana ovog grada, i ona ih je zapisivala bojeći se da će ih zaboraviti. To joj je rekla kada ju je jednom zapitala zašto to čini.

-Bojim se zaborava nenja.

I ona se bojala zaborava. Ali svoja osećanja nije umela pretočiti u reči. Bojala se da će jednom kada se njena sećanja nađu na pergamentu ostati na njemu zarobljena. A ona je mrzela da bilo šta što njoj pripada bude zarobljeno, pa makar to bila i prošlost koju je je pokušavala da zaboravi. Sećanje na nju je bilo njeno prokletstvo. Cena koju je morala da plati za svoju slobodu.

Hodala je gradom tiha i sumorna. Dolazak ovde u je toliko izmenio i ona je znala da više nikada neće biti ona vesela, nasmejana devojka koja je umela da po cele noći pleše uz nežne zvuke flaute i harfe; koja je volela da luta šumnama, sa lukom prebačenim preko ramena i sa lovačkim psom za petama. Drugi su iščekivali da jednog dana ta nova, sumorna maska na njenom licu iščezne i da ispod nje opet izroni iz zaborava njeno vedro, osmehnuto lice. Devojka sa vedrim licem, sa osmehom na usnama, sjajem u očima i zvonkim glasom udavila se u ledenim vodama Helkaraksea. Ali osim nje niko drugi to nije znao.

Podigla je svoj pogled naviše i videla kamene zidove palata i bele visoke kule koje su joj zaklanjale pogled na plavo nebo i sunce. Osećala je da je ti zidovi i te kule, ta njihova dosadna belina guše i sputavaju. Nedostajalo joj je prostranstvo, nedostajale su joj boje: grimizno crvena i šumsko zelena, tirkizno plava, noćno ljubičasta i bakarna. Sve u ovom novom gradu je bilo blještavo belo, i ona je počela da mrzi tu belinu od koje su je bolele oči. Žudela je da čuje i neke druge zvuke, osim dosadnog zvuka šumorenja vode u fontanama i neprekidne zvonjave zvona. A i vetar je zvučao drugačije među granama i lišćem od metala načinjenih; bio je to glasan, prodoran zvuk koji je smetao njenim učima. I nedostajala joj je meka prigušena svetlost dva drveta, ovom novom svetlu nije mogla pogledati u oči; njen pogled joj je bio suviše bolan. Sve stvari su izgledale drugačije na novom svetlu, nije više bilo meke nežne igre svetlosti i senke, stvari su sada imale jasno ocrtane i grube, gotovo ružne konture, nova ih je svetlost razožuravala i lišavala svih čari, prikazivala ih onakvim kave su zaista bile.

Sela je na svoje omiljeno mesto, na zidinama što su čvrsto opkoljavale i ograničavale grad i njen svet; dovoljno daleko od kapije i stražara. Nije želela da joj bilo ko ometa u njenom razmišljanju. U njenom prisećanju.

Ipak, mnogi su je uznemiravali. Lordovi njenog brata dolazili su da vide zašto njihova Gospa sedi sama i otuđena od svih. Bili su joj dosadni u svojim neveštim pokušajima da joj se udvaraju, pa ipak ih je, i pored toga, puštala da joj govore o njenoh bledoj lepoti i očima koje su imale sjaj Elberetinih zvezda, o njenoj mudrosti i plemenitosti. Njihove reči su joj zvučale prazno i porazno posle svega što je nekada čula, ali im to nikada nije rekla, jer ih uglavnom nije ni slušala. Njene su misli u tim trenucima bile daleko odatle.

Bili su to trenuci kada je ona bila godinama i miljama udaljena od njih i Gondolina i njegove beline. U tim retkim trenucima osamljenosti i potpunog mira, ona je ponovo lutala šumama Valinora, prateći trag Oromeovih jelena, ili bi slušala pesmu slavuja u vrtovima svoje majke, punim belih i skerletnih ruža. Ili bi ležala na zlatnom peščanom žalu blizu Luke Labudova, dok joj je on posipao kosu biserima. Tada bi se sećala i njega, njegove razbarušene kose boje topaza, njegovih sivih očiju i osmeha nestašnog dečaka... njegovog smeha... njegovih reči i obećanja. Sećala bi se njegove braće i prijateljstva koje je nekada vezivalo za njih, kada je mislila da su joj bliži i draži od rođene braće, da je bolje poznaju od njih, da razumeju njenu nestalnu i neukrotivu prirodu, i njene snove o dalekim prostranstvima koje nikada nije dotakla blažena svetlost drveća, da shvataju njenu želju da bude slobodna, potpuno slobodna, da odbaci sve stege i sve obaveze koje su joj bile nametnute, koje su je sputavale, da poput bistre izvorske vode grune na svetlost, divlja i neobuzdana. Slobodna!

I čeznula je za njihovim.. za njegovim prisustvom... morila ju je želja da još jednom uroni svoj pogled u njegove sive oči, blistave poput uglačanog srebrnog ogledala. Nekada se u njima ogledao njen lik. Pitala se da li je i sada tako, ili ga je zamenio nečiji tuđi. Mrzela je sebe zbog te svoje želje, zbog te slabosti, grizući svoje usne do krvi, svoje nokte to mesa, pokušavajući, beznadežno, da natera sebe da misli na nešto, na nekog drugog, da zaboravi ono šta je nekada bilo, na snove i obećanja koji se nikada neće ostvariti jer su se utopili u krvavim vodama Alkvalondea, jer ih je u prah sažegla izdajnička vatra kod Losgara, a taj pepeo razvejao ledeni vetar Helkaraksea. I pokušavala je da stvori nove snove od ostataka starih, da sebi nađe sreću i spokoj u ovom novom svetu i ovom novom gradu, ali nije mogla jer je videla kako crvena krv se preliva preko njegovih belih ulica, kako ledeni vetar huji oko vrhova kula i čula je i na javi i u snu jecaje i krike onih čije su oči i ruke ostale zarobljene u ledu... Njena prošlost ju je proganjala, njena sasvest ju je mučila, i ona to nije mogla da podnese; činilo joj se da je to mučenje bivalo sve gore i teže kako su joj se misli sve više vraćale njemu.

Naslonila je bradu na kolena koje objumila rukama, dok joj je pogled kružio po planinama koje su kao gvozdeni prsten opkolavale grad i ravnicu Tumaldena, sprečavajući bilo koga da uđe ili izađe iz nje. Osećala je kako se taj prsten planina svakog dana sve više sužava, kako je sve više opkoljava, ograničava, sputava, umanjuje njen osećaj slobode. Nije bilo delića ravnice i nižih obronaka planina koji ona nije upoznala. Znala je svaku vlat trave, svaki kamen, svaki puteljak i nije više žudela da ih istražuje. Počela je da ih mrzi, baš kao što je mrzela i ovaj grad. Sve više su joj njegovi tornjevi i kule nalikovali na bele i zlatne rešetke kaveza u koji ju je njen brat zatočio. I, ponekad, mrzela je i njega zbog toga. Činilo joj se da nije samo zatočio njeno telo, već su i njen um i njene misli bili zatvoreni i sputani, nisu mogli da pronalaze nove i čarobne stvari, da ih istražuju, već su stalno bili primorani da se vraćaju u prošlost.

Pogled joj je odlutao ka vrhuncima okružujućih planina. Tamo, iza njih bio je taj novi, neistraženi, čarobni svet, drugačiji od svega što je videla i doživela, i ona je žudela da ga upozna. Tamo iza njih, bio je i on, i mozda se pokajao zbog onog što je učinio ili nije učinio, možda i on žali za njenim prijateljstvom i prisustvom, možda se još uvek seća snova koje su nekada delili i koje su želeli zajedno da ostvare. Možda je došlo vreme da zaboravi, da mu oprosti, možda je došlo vreme da i sebi oprosti i zaboravi...

-Moja gospo, Gospodar, vaš brat vas traži.

Uzdahnula je i ustala, uputivši se opet ka svom zlatnom kavezu. Ona nije prešla toliki put od Valinora do ovih obala samo da bi je neko opet zatvorio u uske granice jednog grada i nametnuo joj one iste obaveze i pravila od kojih je želela da pobegne. Ona je ovde došla da bi bila slobodna. Isuviše kasno je shvatila da su slobodne osobe srećne osobe, a ona zasigurno nije bila srećna.

Ljuljaska

Ljuljaška 

Stara ljuljaška je škripala na vetru. Latice ruža razvejane njime po pošljunčanoj stazi belasale su se na svetlosti novih i starih zvezda. Žena, visoka i bleda, crne kose rasute po ramenima stala je pored ljuljaške i nežno podigla srebrno-sivi šal, koji je dotle nemarno odbačen i zaboravljen ležao na njoj. Šal je bio satkan od tananih, treperavih niti svile, mek i lepršav, natopljen mirisom belih ruža i detinjastih snova. Trudeći se da ne poremeti otiske stopa utisnute u šljunak, Gospa uz uzdah sede na ljuljašku koja tužno zacvile. Pogledom je kružila po modrom i ljubičastom vrtu iz koga je iščilila sva radost. Ljuljala se lagano, pevušeći tiho, cveću i sebi uspavanku koju je nekada pevala svojoj kćerki. Sa svakim novim zamahom vraćala se u prošlodt. U dane ispunjene svetlošću, bojama, smehom i pesmama. 
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Bio je to jedan od onih sasvim običnih dana, nalik tolikim drugim u mom životu, ali eto, ostao je zauvek urezan u moje sećanje. Drveće malorna u mom vrtu bilo je u punom cvatu, čini mi se da je i vazduh sam tog dana bio obojen zlatom. Sedela sam u svom vrtu, moja deca, ne sva, bila su sa mnom. U rukama sam držala začetak nekog komplikovanog veza, ali igla beše zabodena u platno, dok sam ih posmatrala u njihovoj igri. 

Sećam se njihovih lica tako dobro. Turgonovog osmehnutog (bili su to dani pred njegovo venčanje) i Argonovog, koje je lagano poečlo od dečijih da poprima muževne crte, dok su na ovoj istoj ljuljašci ljuljali svoju sestru. Iako je Aredela već bila devojka i više joj nisu bila potrebna braća da bi je ljuljali, i njima i njoj bila je još uvek draga ta igra. Vrtom je odzvanjala njena vesela pesma, po čijoj su je taktu ljuljali Turgon i Argon. Oko konopca ljuljaške behu upleteni lisuin, oh, kako je sladak bio njegov miris tog dana, i bele ruže, tako drage mojoj kćeri. Taj cvetni okvir bio je i više nego odgovarajuć za njenu neobičnu lepotu, istaknute zlatastim sjajem Laurelinove svetlosti. Crna kosa joj je lepršala, raspuštena, ističući savršenu belinu njene puti, crvene usne i oči, ne sasvim sive kao moje, niti sasvim plave kao oči njenog dede, Finvea. Behu to čudesne oči, blistave i krupne, oči ispunjene radošću i životom, oči kao ogledala u kojima sam, da sam se samo malo potrudila, mogla sagledati sve njen tajne snove i želje. 

Ne sećam se gde je tog dana Fingon odlutao, moj muž još uvek nije bio u svađi sa svojim polubratom; verovatno je lutao po okolnim šumarcima sa nekim od svojih rođaka. Zapravo, bilo je pravo čudo što je Aredela ostala kod kuće, dan je bio divan i topao, kao stvoren za šetnju ili lov. Aredela je često odlazila u lov sa Fingonom i Feanorovim sinovima; činilo mi se njima nije smetalo njeno društvo, naprotiv godilo im je. 

Kada sada razmišljam o svojoj deci, neke stvari čine mi se jasnijim. Aredela i Fingon bili su jedna ličnost, jedan duša podeljena u dva tela. Veseli, duhoviti, nasmejani, vazda raspoloženi za pesmu, šalu, lov. Voleli su da lutaju, sami i slobodni, večito u potrazi za novim avanturama i neotkrivenim predelima. Turgon je, pak, bio njihova sušta suprotnost. Tih i povučen, retko se smejao, pa mi je njegov smeh samim tim bio dragoceniji. Voleo je knjige i muziku, njegovo društvo nisu bili bučni i obesni Feanorovi sinovi, već deca njegovog strica Finarfina sa kojima je često odlazio u posetu vanjarskim rođacima svoje bake Indise. Tamo je i upoznao svoju ženu. 

I naposletku, Argon, moje najmlađe dete. Iako nije više bio dečak, dugo je to ostao u mojim očima, pa sam mnoge njegove postupke i dela procenjivala kao detinjaste, dečije ludorije i prolazne strasti. Nije bio nalik mojoj ostaloj deci. Aredela i Fingon su bili bučni i veseli, brzo bi se razljutili i planuli, još brže bi im se osmeh vratio na lica. Turgona je, mirnog i trpeljivog, bilo teško razljutiti, i pre je gledao da smiri strasti, nego da potpiruje vatru. Ali Argon...Argon je pamtio sve. Postojalo je u njegovom srcu neko duboko mesto, nedostupno nama i u njemu je on pohranjivao svaku reč upućenu mu. Mislim da nam nikad neće oprostiti što smo se prema njemu ophodili kao prema malom dečaku. Ne znam, ali čini mi se da je u njemu bilo nekoliko kapi Feanorove krvi. 

-Više! Više!- odjekivao je tog dana glas moje kćerke.- Turgone zaljuljaj me više. Želim da dotaknem zvezde. 

Na tu naredbu Argon je pogledao u svog starijeg brata i on odrečno odmahnu glavom. Nastavili su da ljuljaju Aredelu u istom, ujednačenom ritmu. Nasmejala sam se tiho, krijući svoj osmeh u vez kada sam ugledala izraz zaprepašćenja i ljutnje na njenom licu. Aredela nije volela kada bi njena braća odbila da poslušaju njena naređenja. Sa Fingonom joj je bilo lako, on je bio njen rob otkako se rodila. Fenorove sinove je morala oko malog prsta kako je htela, Finarfinovi su, pak, bili suviše ljubazni i fino vaspitani da bi joj odbili želju; Argon je bio malđi od nje, prema ptrebi i raspoloženju, obraćala mu se lepim rečima ili bi ga, jednostavno, zaplašila. Ali Turgon je, po svemu sudeći, bio imun na njene čari. Dokle god bi im se planovi i mišljenja preklapali, bilo je sve u redu, no, čim bi došlo do razmimoilaženja... avaj, avaj nama! 

-Odlazite.- prasnula je najedared.-Kukavice! Gubite mi se s očiju! Da je moj brat ovde...- to se odnosilo na Fingona.- ...on bi mi učinio po volji. 

Argon je samo slegnuo ramenima i udaljio se. Osmehnuh se ponovo, ovaj put Turgonovom osmejku i šeretskom namigivanju. Ovakve reči njegove sestre ga nisu ni najmanje pogađale. A Aredela mu se plezila iza leđa, uvređena i nadurena, ljutito prekrštenih nogu i ruku. Seo je kraj mene i uzeo da čita svoju odloženu knjigu. 

-Derište!- dobaci joj, veselo se smejući. Ona mu se ponovo isplazi, a on se još više nasmeja njenom detinjastom ponašanju. Ni sama nisam mogla da se suzdržim i od srcam im se nasmejah. Aredela se još više naduri, mada joj je i takav izraz lica lepo pristajao. Izazivajući Turgona, popela se na ljuljašku i pokušala da se, stojeći na njoj, zaljulja. Znala je vrlo dobro da on ne voli kada ona to uradi; jednom joj je kao detetu dopustio da se tako ljulja i pala mu je sa ljuljaške. Nije joj bilo ništa, modrica na kolenu i par oguljotina, ali on taj događaj nije izbrisao iz sećanja i još uvek je krivio sebe zbog toga. 

Ovaj put, njen pokušaj da se tako zaljulja neslavno je propao i njeno lice se potpuno smrknu. A onda osmejak opet zaigra na njenim usnama. 

-Fingone! Fingone, dođi!- veselo mu je mahnula dok nam je prilazio. – Dođi da se ljuljamo. 

Znači, moj sin se vratio. Čula sam njegov smeh i u sledećem trenutku na Turgona se sručiše plašt i luk, dok je on krupnim koracima prilazio ljuljašci. 
-Zaljuljaj me Fingone! Ali jako! Veoma jako! Da dotaknem zvezde!- ponovila mu je istu naredbu i on ju je spremno poslušao. Zaljuljao ju je jako, veoma jako; zadržala sam dah, a i Turgon sa mnom, kada se Aredela vinula put zlatno-plavog neba. 

-Hoćeš li više?- pitao ju je Fingon. 

-Da! Da!- njen glas je bio poput kliktaja sokola. I on je na njene reči zaljulja još jače, skočivši i sam na ljuljašku. Pod njegovom težinom ljuljaška bolno zaškripa, a grana malorna se savi još niže, Na trenutak, oboje su izgubili ravnotežu, Aredela pokleknu. Sklopih oči, moleći se Valarima da zaštite moju ludoglavu decu. Gotovo da sam mogla da vidim kako grana puca i njih dvoje kako padaju. 

Ali njihov smeh razveja moje crne misli i ja se usudih da pogledam. stajali su jedan kraj drugog, njegova ruka čvrsto i zaštitnički obavijena oko njenog struka, njena glava udobno naslonjena na njegovo rame. Bili su tako lepi, tako mladi, tako bezbrižni... 

Gledala sam ih dok su se ljuljali, svaki zamah je bio silovitiji, svaki put su odletali sve više. Posmatrala sam ih sa mešavinom znatiželje i straha, diveći se njihovoj želji da dosegnu neslućene visine, i istovremeno strahujući zbog toga. U mojoj deci je bilo previše žudnje za slobodom, za lutanjima, želje da se vide novi, neispitani i uzbudljivi predeli. Osetila sam kako se u meni rađa novo, dotad neznano osećanje teskobe. Zadrhtala sam pri pomisli da bih ta njihova žudnja mogla odvesti daleko od mene, daleko od moje ljubavi. 

A Aredela i Fingon su leteli sve više, uskoro će putanja njihove ljuljaške dosegnuti svoj zenit. Znala sam šta će tada učiniti i tren pre toga sam sklopla oči. nisam želela da vidim sjaj u njihovim očima kada su poleteli put slobode. Nisam želala da vidim kako lepršaju dugi, beli rukavi odore moje kćeri, nalik krilima golubice koja se po prvi put vinula iz svoje zlatne krletke put neba. Nisam želela da vidim kako vetar spliće njihove kao gar crne uvojke u jedno. Ali u mojim ušima odzvanjali su njen visoki smeh prepleten sa njengovim kliktajem orla. Znala sam da sam ih izgubila. 
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Stara ljuljaška je tužno škripala na vetru. Latice ruža, razvejane njime, belasale su se na pošljunačanoj stazi na svetlosti novih i starih zvezda. Anaire je sedela na ljuljašci, ljuljajući se i osluškujući u vazduhu tugovanku Valiera. Suze su joj se kotrljale niz obraze. Nije plakala za svetlošću Dva drveta, ni za njenom toplinom. Svetlost u njenom vrtu su bila njena deca i kada su ona otišla i nje je nestalo... Sve je nestalo... i svetlost i radost i smeh i pesma i boje. Ostala je samo nema modrina i miris ruža i lisuina da njima ispuni ledenu prazninu u svom srcu. 

-Da li biste ostali,- upitala je Anaire tišinu u svom vrtu.- da sam ja razumela vaše snove?